Dr. sc. Mile Lasić, povodom smrti Dobrice Ćosića: „Odlazak velikoga lažova“

mile lasic 1

Agencije su upravo javile da je 18. Svibnja o.g. u 93. godini života umro u Beogradu  srpski književnik i akademik, te kratkotrajni predsjednik samo nešto manje kratkotrajne sljednice pokojne SFRJ pod imenom SRJ, Dobrica Ćosić. Na laži, obmanama i nasilju satkan„SeReJa“ je – kazat ću ovim povodom – doista imala predsjednike kakve zaslužuje. Držeći se jedino  prihvatljive maksime, po mojemu sudu, makar kad su u pitanju javni djelatnici – „svakomu i poslije smrti kako je zaslužio za života“,  smrt „velikog lažova“ u srpskoj kulturi i politici, možda i ponajvećeg ma koliko konkurencija bila žestoka, propratit će se esejom iz moje knjige „Europe Now…“, nastalog prije četiri godine povodom sudskoga procesa kojega bi se popriličito točno smjelo opisati „Ćosić vs. Druga Srbija“, ili još točnije „Prva vs. Druga Srbija“. Ovoliko sam dužan mojim umrlim (i živim) beogradskim prijateljima …

 

 

*****

…  Kako je javnost obaviještena na press-konfrenciji u Beogradu, od ponedjeljka 19. travnja 2010. g., Komitet pravnika za ljudska prava (YUCOM) i Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji (HOPS) upozorili su da Više tužilaštvo u Beogradu godinu dana nije odgovorilo na krivičnu prijavu protiv pisca Dobrice Ćosića, zbog njegovih navoda u knjizi „Vreme zmija” (vidjeti, E-novine, 19.04.2010., Srbija voli Ćosićev govor mržnje).Na ovoj su konferenciji za novinare predstavnici YUCOM-a i HOPS-a – prenosimo u nastavku u cijelosti kratku vijest beogradske agencije Beta – „pozvali medije i javnost u Srbiji na raspravu o Ćosićevim napisima u knjizi ’Vreme zmija’, zbog kojih su te dve organizacije protiv njega podnele krivičnu prijavu za izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti i rasne diskriminacije. Direktorka HOPS-a Sonja Biserko rekla je da krivična prijava protiv Ćosića nije podneta u uverenju da će taj pisac biti osuđen, već da bi se u javnosti pokrenuo ozbiljan razgovor o njegovom delovanju, kao i o istupima ljudi koji su okupljeni oko njega.Biserko je rekla da je Ćosić simbol ’narodnjačke, patrijarhalne i antievropske’ političke misli i ideje o širenju Srbije i njenoj dominaciji na Balkanu, koja je Srbiju držala kao taoca u XX veku. Izvršni direktor YUCOM-a Milan Antonijević rekao je da Ćosićeva knjiga ’Vreme zmija – piščevi zapisi 1999-2009’ obiluje diskriminišućim izjavama o Albancima i da je puna mržnje, netrpeljivosti i stereotipa o Evropskoj uniji i zapadnoevropskim narodima… Kako je na konferenciji za novinare ocenjeno, ćutanje tužilaštva pokazuje da u Srbiji nisu svi jednaki pred zakonom i da ne postoji istinska volja za obračun sa krivičnim delima kao što su rasna, verska i nacionalna netrpeljivost i diskriminacija.Izostanak odgovora tužilaštva na navode YUCOM-a i HOPS-a onemogućava da se na osnovu sudske prakse oceni koje su granice slobode izražavanja u Srbiji, rečeno je na konferenciji za novinare. YUCOM i HOPS podneli su 1. aprila 2009. Okružnom javnom tužiocu u Beogradu krivičnu prijavu protiv Ćosića, zbog navoda u knjizi ’Vreme zmija’ u kojima je pored ostalog Albance nazvao ’socijalnim, političkim i moralnim talogom varvarskog Balkana.’ “

I

O ovoj su me „temi koja te sigurno zanima“, obavijestili i unaprijed i osobno moji beogradski prijatelji. Jedan od njih, sklon cinizmu i ironiji, mi je pojasnio da se već ona prošlogodišnja krivična prijava nije podnosila samo zbog širenja „nacionalne, rasne, verske…, svake mržnje prema Albancima, nego i prema drugim narodima zapadnog Balkana, Europe i SAD, pa su eksperti spomenute dvije udruge sve to „veoma lepo složili, minuciozno, očigledno timski, jer jednome bi teško bilo da baš sve uoči,  i s poganim ciljem da nam definitivno raskrinkaju oca naciona, koji im je na tacni servirao sve argumente. Sad je zanimljivo videti hoće li tužilaštvo prihvatiti šansu za popravni. Sumnjam, ali…“

Za one čitatelje koji nisu upućeni u suštinu spora između ove dvije nevladine udruge i simbola sumraka srpske politike i kulture s kraja 20. stoljeća, kažimo ovdje da su YUCOM i HOPS 1. travnja 2009. godine podnijeli  krivični podnesak Okružnom javnom tužiocu u Beogradu protiv Dobrice Ćosića „zbog krivičnih dela izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti iz člana 317. stav 1. Krivičnog zakonika Republike Srbije, kao i rasna i druga diskriminacija iz člana 387. stav 3. Krivičnog zakona Republike Srbije, jer je Dobrica Ćosić u svojoj knjizi ‘Vreme zmija – Piščevi zapisi 1999-2000’,  između ostalog, za albanski narod napisao: ‘Taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana, uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju u borbi protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskognaroda – srpskog naroda.’ ”

Kako se već moglo i očekivati, beogradski pravosudni organi nisu na ovu krivičnu prijavu YUCOM-a i HOPS-a reagirali duže od godinu dana, pa  su YUCOM i HOPS obavijestili o tomu javnost u ponedjeljak 15. travnja o.g. na sljedeći način: “Ćutanje tužioca, bez obzira što je to bilo očekivano s obzirom da  se radi o politički osetljivoj temi i ličnosti, ne samo da ga ne pravda nego pojačava njegovu odgovornost zbog nereagovanja iz očigledno političkih i oportunističkih razloga“. Ovo je posebno problematično, obrazložili su proširenje njihove krivične prijave YUCOM i HOPS, „zbog toga što je knjigu Dobrice Ćosića izdalo Javno preduzeće Službeni glasnik…, sve to pojačava odgovornost javnog tužioca, i sve to govori u prilog povećane društvene opasnosti kada etničku i rasnu mržnju širi ličnost formata Dobrice Ćosića, koji je ujedno i bivši predsednik SR Jugoslavije.“

U javnoj raspravi koja se u Srbiji otvorila povodom krivične prijave YUCOM-a i HOPS-a protivu Dobrice Ćosića glavni argumenti branitelja Dobrice Ćosića su bili da je  ona već citirana rasistička rečenica protivu Albanaca istrgnuta iz konteksta – veli se u YUCOM/HOPS-ovoj obnovljenoj krivičnoj prijavi – „ da se radi o afektivnom reagovanju i da ju je napisao star čovek“.  Potom se kaže: „Bilo je naravno i pokušaja da se YUCOM i HOPS optuže da se zalažu za ponovno uvođenje delikta mišljenja, protiv slobode izražavanja, ali kako su ovi argumenti bili uglavnom sračunati na diskvalifikaciju ove dve organizacije, oni nisu posebno ni obrazlagani, već su bili sastavni deo jedne brutalne već viđene kampanje, bazirane na stereotipima o antisrpskim organizacijama.“ Upravo zbog toga je i uslijedio dodatni napor  YUCOM-a i HOPS-a kako bi pokazali da oni nisu podnijeli krivičnu prijavu samo „zbog jedne rečenice“, ma koliko ona bila istaknuta u prvi plan, jer „to ne znači da cela knjiga ‘Vreme zmija’ koja predstavlja političke beleške i promišljanja Dobrice Ćosića za vreme NATO bombardovanja 1999. godine do 1. januara 2000. godine ne obiluje sličnim ili istim izlivima rasističke mržnje i to ne samo i prema Albancima, nego i prema Crnogorcima, Bošnjacima, Hrvatima, ali i državama i narodima članicama Evropske unije, i, naročito, Amerike.“ Ćosićeva knjiga sadrži i „teške antisemitske izjave“, vele dalje YUCOM i HOPS, „a razlog za podnošenje krivične prijave zbog samo jedne rečenice je praktične prirode“, jer je  bilo „potrebno da se na jednom ogoljenom primeru pokaže kako izgleda rasizam iz pozicije Srbina koji sebe i svoj narod doživljava isključivo kao žrtvu, koja je ponekad kao posledice te permanentne ‘srbofobije’ u stanju da učini i zločin“, kako priznaje i D. Ćosić.

II

„Umesto dopune krivične prijave“, vele YUCOM i HOPS, „ovoga puta vam nudimo i kontekst s namerom da pokažemo da inkriminisana rečenica nije istrgnuta iz konteksta, nego da je sadržina i suština konteksta Dobrice Ćosića mnogo rasističkija i nacionalističkija nego što jedna rečenica može da pokaže. Dobrica Ćosić jednostavno mrzi ili u najboljem slučaju sumnja u sve što nije srpsko, osim ukoliko to srpsko ne predstavljaju srpski izdajnici, ili kako ih on naziva, apatridi, odnosno predstavnici mondijalističke tzv. Druge Srbije.“  Slijede, dakle, izvodi iz ovog par excellence rasističko-šovinističkog uradka Dobrice Ćosića nazvanog „Vreme zmija“, sjajno pogođenog naslova za Ćosićeve staračko-izbezumljene nebuloze ukoričene u knjigu prepunu ljudskog nedostojanstva i političkog sljepila. Za potkrijepu svih prethodno izrečenih ocjena prezentirat ćemo, dakle, samo dijelić onog što su YUCOM-ovci i HOPS-ovci uvrstili u njihove proširene optužbe protivu Dobrice Ćosića. A počet ćemo onim što se skriva pod naslovom „O Hrvatima kao vekovnim neprijateljima, jednom jedinom dobrom Hrvatu koji je osudio ustaše, Titu, kao, pre svega Hrvatu, i Krleži“:
4. maj 1999.  
“Josip Broz treba da se u svom metalnom kovčegu vrati u svoj zavičaj. Tu će on biti najznačajniji grob u hrvatskoj povesti. Taj ‘frenter’ treba, najzad, da se iz svoje megalomanske pustolovine vrati tamo odakle je pošao da osvaja svet. Idućeg četvtog maja navršiće se dve decenije od najpompeznije sahrane u Evropi u ovom veku. Da li je od NATO bombe uzdrhtao starčev kovčeg kada je razorena njegova velika i lepa kuća? Kuća ruševina koju je hteo da preotme Požarevljanin a Crnogorac, daroviti bankarski funkcioner Milošević. Iznad ‘cvećare’, a ispod gromade mermera – ‘najveći sin naših naroda’, najuspešniji i najplodniji balkanski tiranin, najodgovorniji čovek za tragedije koje su snašle jugoslovenske narode, političar koji je omogućio nastajanje albanske republike, političar koji je svojom politikom odgovoran i za
ovaj rat sa Amerikom za Kosovo, treba u svojim kostima da se seli u svoje Zagorje, u svoju slobodnu, nezavisnu Hrvatsku. Josip Broz je, zaista, završio svoju misiju u Beogradu. Porazio je Srbiju u 20. veku.” (strana 82-83)

27. maj 1999.
“A ‘Slobodna Evropa’ na hrvatskom jeziku prenosi izjavu šovinističke barabe Stipe Mesića, koji povodom podizanje optužnice Miloševiću kaže da je Milošević samo sprovodio ideje Srpske akademije nauka i Dobrice Ćosića. Taj podmukli ustašoid prijavljuje i mene Haškom sudu. I srpske akademike. Hrvatska srbomržnja nema granica. Ustaše govore šta im mržnja nalaže, ravnodušni prema istini i bilo kakvim ljudskim skrupulama. Napadi na mene i srpsku inteligenciju, na taj nesrećni ‘Memorandum’ SANU, nedvosmisleno pokazuje rasističku mržnju prema srpskom narodu, koji je dao otpor američkom i nemačkom imeperijalizmu,
pokušavajući sa najvećim žrtvama da odbrani svoju slobodu, nacionalna i ljudska prava.” (strana 130)

24. oktobar 1999.     
“Sinoć mi je bio na večeri Igor Mandić. Taj čudesni Hrvat, taj antituđmanovski Hrvat, taj jedini hrvatski intelektualac koji se hrabro i glasno suprotstavio povampirenju ustaštva u savremenoj Tuđmanovoj Hrvatskoj, koji nije napisao nijednu šovinističku rečenicu, kritičar i intelektualac koji je imao smelosti da i mene brani od Lasićevog nipodaštavanja, jedini Hrvat koji piše u NIN-u, dolazi u Beograd, ne mrzi Srbe i misli odgovorno i savesno o svemu…” (strana 216)
4. decembar 1999.    
“Čitajući Jaspersovo razmišljanje o krivici Nemaca u doba nacionalsocijalizma i Hitlera, zadivljen njegovom svešću i preispitivanjem odgovornosti za nacističke zločine i rat, pitam se: zašto veliki pisac Miroslav Krleža nije nikada razmišljao o svojoj i hrvatskoj odgovornosti za ustaški genocid nad Srbima?” (strana 234)

Onomu što su probrali YUCOM-ovci i HOPS-ovci u odjeljku o Ćosićevom izlijevu mržnje prema Hrvatima nije ovdje ništa ni dodano ni oduzeto, niti je to dodatno  komentirano,  jer ono govori samo za sebe protivu autora ovih rasističkih nebuloza. Želim, pak, skrenuti pažnju čitateljima i na moju raniju argumentaciju protivu Dobrice Ćosića koju sam iznio nedavno u kolumni na DEPO portalu „Sljepilo Igora Mandića“. Poslije ovdje prezentirane Ćosićeve pohvale Mandiću i „najnevjernijim tomama“ bi, pak, trebalo biti jasno da se  ne  radi samo o Ćosićevom nego, nažalost, i Mandićevom intelektualnom i moralnom posrnuću …

 

III

Vrlo je zanimljivo, također, kako seDobrica Ćosić  razračunava sa Slobodanom Miloševićem, dakako bez spominjanja ni Miloševićeve ratne politike, ni politike ratnih zločina prema drugima, kao i činjenice da je sam Dobrica Ćosić učestvovao u dovođenju i učvršćivanju Miloševića na vlasti. Iz tog dijela proširene „krivične prijave“ ovdje se izdvaja samo par Ćosićevih dnevničkih zapisa:

21. mart 1999. (uoči bombardovanja)       
“Tim potpisom (Patrijarha Pavla – p.a.) Milošević je dobio mogućnost da bude šef srpske delegacije, praktično da uzurpira pravo da vodi pregovore i sam donese kobne odluke: predaju Sarajeva i Goražda Muslimanima, a Brčko uslovi arbitražom, praktično ga preda Aliji Izetbegoviću.”  (strana 8)

27. juni 1999.
“A Miloševićeva vlast i partija prisilno vraćaju srpske izbeglice na Kosovo; vraćaju te mučenike da ih pokolju Albanci”. (s. 183)

12. juli 1999. 
“Miloševićeva politika prema Srbima izbeglim sa Kosova prosto je zločinačka. Da ne prizna poraz i izgubljeni suverenitet, taj beskrupulozni političar sa poltronima u Vladi, primorava ljude da se vrate na Kosovo pod arnautski nož!Taj bezdušni vlastodržac sa svojom televizijom (Milanovićem, Srbinom sa Kosova!) i Politikom sa onim pregojenim od ćevapčića i suvog paprikaša, Draganom Hadži Antićem, skriva istinu o Kosovu. Oni ćute o šiptarskim zločinima. Izdali su Kosovo, osramotili svojim zločinima srpski narod, izazvali zversku osvetu divljeg arnautskog plemena, a sve to prikrili lažima o svojoj uspešnoj odbrani Kosova. Kraj Miloševićeve katastrofalne vladavine je blizu! Više nemam ni trun sažaljenja za tragediju i sramotu koja čeka te opake supružnike.” (s.188-189)

23. jul 1999.  
“Milošević laže i uništava sledbenike. Albanci vrše genocid na Kosovu, on prisiljava izbegle Srbe da idu pod šiptarski nož; da se vraćaju na svoje gubilište.” (strana 192)
“U rušenju srpskog etosa Miloševićeva politika je bila i ostala pogubnija, uspešnija od svih dejstava naših spoljnih neprijatelja. On je u Dejtonu predajom Sarajeva ponizio Srbe; on je izdajom Krajine uništio egzistenciju i nacionalno dostojanstvo nekoliko stotina hiljada Srba iz Hrvatske; on je kod Srba Crnogoraca podstakao crnogorski šovinizam i crnogorsko antisrpstvo”. (strana 194)

4. decembar 1999.    
“Srbe optužuju za nastanak Miloševićevog režima. Srbi nisu na parlamentarnim izborima izabrali Miloševića i doveli ga na vlast. On je organski ishod retardiranog titoizma.” (str. 232)

IV
U dijelu proširene „krivične prijave“ naslovljene „O Srbima kao objektu mržnje, srbofobiji, svetskoj zaveri, o Srbima kao žrtvama ‘Šiptara’, o Srbima kao Jevrejima kraja 20. veka, o Srbima izdajnicima“, stoje pod navodima sljedeći Ćosićevi dnevnički zapisi:

22. mart 1999.          
“Javlja mi prijatelj da je u Parizu zadavljeno šest Srba i Srpkinja koji su organizovali manifestacije Srba u Francuskoj u cilju odbrane Kosova. A francuska štampa piše da su izvršili samoubistva.” (s. 10)

17. april 1999.          
“Satanizacija Srba koju je čitavu deceniju vršio Zapad izazvala je mržnju, zlovolju, preziranje Srba kod čitavog čovečanstva koje gleda televiziju. Najgore u našoj nesreći i stradanju je to što mi ne izazivamo ni sažaljenje. Mi smo lišeni milosti i milosrdnosti ljudske. Mi smo lišeni solidarnosti čovečanske. Televizovano čovečanstvo smatra da smo zaslužili stradanje i patnju; veruje da se zločinima nad srpskim narodom izvršava neka Božja i ljudska pravda. Televizovano čovečanstvo nas prezire, jer se svakodnevno ubeđuje da smo izvršili etničko čišćenje i kolektivni zločin nad Šiptarima. Taj primitivan, polucivilizovan narod, lukav i svirep, kriminalizovan trgovinom drogom i socijalno degradirajućim radom i položajem u Evropi i Americi, uspeo je da novcem, krvavo zarađenim, stvori moćan lobi i zaštitnike u
najmoćnijim i najcivilizovanijim državama. Šiptari su postali kolektivni sentiment sadašnjice. Istovremeno uspeli su da za svoje nacionalne ciljeve upregnu Ameriku, odnosno da se usaglase s američkom imperijalističkom strategijom. Sada su oni kopnena vojska Amerike za
njene balkanske ciljeve.” (s. 58)

19. april 1999.          

“Javljaju mi prijatelji da su Srbi u Nemačkoj izloženi rasnoj diskriminaciji u štampi, na radiju, televiziji. Antisrbizam je smenio antisemitizam. Srbi su Jevreji kraja 20. veka. Naši radnici,
inženjeri, lekari, stručnjaci, izloženi su preziru i mržnji. Toliko smo zla učinili ‘jadnim, malim Albancima’ da smo zaslužili da nas demokratski i human svet pomlati kao zverad i poruši sve što smo u ovom veku izgradili. Britanski predsednik, Bler, izjavljuje da Britanija brani Albance od Srba, da im pruža pomoć, da je njihov saveznik i da sa Slobodanom Miloševićem nema razgovora ni sporazuma. Bombardovaće nas, dakle, dok nas sve ne pobiju. Tobože zbog
Miloševića. U stvari, Englezi i danas slede Dizraelijevu politiku prema Srbima. Dogodilo se u ovoj civilizaciji da je televizija svojim lažima pokrenula pola sveta – Evropu i Ameriku protiv jednog malog naroda od desetak miliona ljudi. Zar taj narod može da učini toliko zlo Americi
i Evropi da zaslužuje da bude satrven? Zar su albanski zlikovci proglašeni žrtvama veka? Zar su se Jevreji u Americi prodali šiptarskim narkodilerima?” (strana 62)

24. april 1999.          
“Srbofobija je nova globalna ideologija mržnje. Mi, Srbi, novi smo semiti. U stvari, mi smo metafora zločinačkog naroda. Jevreje, Turke, Nemce, Ruse, Engleze, Francuze, Holanđane, Špance, Portugalce, mrzeli su pojedini narodi, ili nekoliko naroda, oni potčinjeni ekploatisani,
poraženi u ratu. Nas mrzi više od milijardu ljudi, svi koji gledaju televiziju; nas mrze oni koji nas ne poznaju, a mnogi koji ne znaju na kom je kontinentu ta Srbija. Mi smo simbol zla. Mi smo sotona sveta. Nas svet mrzi iz plemenitih pobuda; iz sažaljenja prema stradalnicima i paćenicima od našeg zločinjenja. Nas mrze oni ‘obični ljudi’ i oni koji nikome nisu učinili zlo. Mrze nas pravednici. Slobodoljupci. Istinoljupci. Mi smo prosto zemaljske sotone. Sličnih zabludnih mržnji bilo je oduvek, ali nikad u razmerama sadašnje srbofobije.” (str. 65-66)

28. april 1999.          
“Kakav smo mi to narod protiv koga su svi susedi? Ili kakvi su to narodi kada su danas protiv Srbije? Kakva je cena i ucena da nam svi saveznici budu na strani Amerike i Albanije? Čime su im plaćeni nebo i teritorije za učešće u ratu protiv Srbije? Hoće li oni posle naše propasti biti bogatiji i slobodniji no što su sada? Šta smo toliko zgrešili ovom svetu da nas ovoliko i ovako surovo ubija?” (strana 71)
3. maj 1999.

“Objavljen je rat svakoj srpskoj porodici: rat nam je ušao u kuću; ugroženi su frižideri zamrzivači, bojleri, šporeti; napadnuta su nam kupatila, kuhinje, klozeti. Više nemamo televiziju, zabavu, muziku, vesti. Objavljen je rat svakoj srpskoj porodici, svakom Srbinu i
Srpkinji, svakom detetu. Više toplo mleko dete srpska deca neće piti; ni kafe više nećemo piti. Kakva će jela jesti stanovnici u gradovima, u soliterima, bez odžaka, šporeta na drva, kako će se bolesni i stari penjati na petnaesti sprat? Kako će nam fabrike i radionice raditi? A trolejbusi i vozovi? To je, zaista, najtotalniji rat koji je ikada vođen protiv jednog naroda u Evropi.”  (strana 80)

22. maj 1999.

“Ovaj rat je po svemu genocidan; ne samo zato što bombarderi ruše civilne ciljeve, bolnice, naselja; on je genocidan jer milione ljudi lišava vatre i vode. Bez vatre i vode ne može da se živi”. (strana 119)

23. maj 1999.
“Bez struje – vatre i vode, ne može da se trpi ni bombardovanje. Nijedan ratni neprijatelj nije svog protivnika lišavao vatre i vode.” (strana 122)
“Da se dobije ili izgubi rat ne treba ubijati i rušiti; treba samo ‘mekim bombama’ uništiti
elektrosisteme i lišiti ljude vatre, vode, komunikacija. To jeste progres! Prema sečenju ruku i glava, mlaćenje sabljama i bodenja kopljima i noževima. Ali su u Bosanskom ratu mudžahedini odsecanjem glava Srbima povratili varvarstvo na srpskoj zemlji.” (strana 124)

8. jun 1999.   
“Mali svetski rat ima svoju ideologiju, svoj alibi, svoje ‘zvanične’ laži, svoje protagoniste slobode i pravde, svoje zločince i krivce; ima svoj sud – Haški, koji sudi novim zvaničnim nacistima, za novi holokaust i zločin protiv čovečnosti: zločinci su Srbi i njihov ‘vođa’ sa svojim saradnicima. Evolucija bezumlja i licemerja odvija se dijalektikom paradoksa. Globalni paradoks glasi: žrtve su zločinci. Srbi koje vekovima Šiptari proteruju sa srpske zemlje, danas su se i svojom krivicom našli u ulozi progonitelja naroda koji ih pod zaštitom
Turske, pa Italije, a danas Amerike i Evropske unije, progonio i praktično proterao iz sopstvene državne i kulturno-verske kolevke.” (strana 158)

12. juli 1999. 

“Masakri i mučenja, pljačke, paljenja i ubijanja Srba od šiptarskih bandi su azijatski bestijalni. Ne znam da li su u turskim vremenima bila tolika i takva klanja. Na tu ‘humanitarnu katastrofu’ Zapad žmuri; Haški tribunal se bavi ‘masovnim grobnicama’ u kojima leže
Albanci pobijeni od Srba. Taj pokvareni, cinički, razbojnički Zapad je omogućio Albancima da čine genocidne zločine otvaranjem granice sa Albanijom; NATO, Amerika i Evropska unija tobože stvaraju ‘multietničko Kosovo’ omogućavanjem genocida nad Srbima…”.
(strana 188-189)

23. jul 1999.  
“Čitajući Solženjicina, zaključujem: tek u ‘tranziciji’ započinje propadanje srpskog nacionalnog bića … samo su srpski nacionalisti proglašeni razbijačima Jugoslavije, agresorima, ideolozima rata i etničkog čišćenja. Smišljeno je: Memorandum SANU je dokaz velikosrpske ideologije i agresivnosti srpskog nacionalizma. Domaći ‘mondijalisti’, ‘soroševci’ i plaćeni apatridi, bedno plaćeni, ali plaćeni, po intencijama američke imperijalističke ideologije izvršili su ‘intelektualnu’ konfrontaciju sa srpskim nacionalistima koji nisu šovinisti, ali su Srbi. Dali su legitimitet zapadnjačkom antisrpstvu.”…
“Amerika, sila nastala genocidom, svoju hegemoniju održava genocidnom politikom: namerom da uništi Rusiju i njenog ‘mogućeg’ saveznika na Balkanu – Srbiju. Njeni ideolozi dobro znaju da je snaga Rusije u teritorijama. Treba joj oteti Sibir i Zakavkazje”. (strana 193-195)

28. oktobar 1999.     
“Na Kosovu i Metohiji Albanci uporno ubijaju Srbe, svakodnevno. Mi smo se izgleda svikli na te vesti. Hašimi Tačiju Zmiji svesrdno pomaže francuski ‘borac za ljudska prava’ Kušner, protektor Kosova, i do juče Britanac general Džekson. A od pre neki dan nemački general je
komandant KFOR-a. I na to smo se svikli. Nas Srbe više nijedno zlo ne može da uplaši, ni da začudi. Otupeli smo i za patnju.”(strana 218).

25. jul 1999.  
“I nas je pravoslavlje odvojilo od Hrvata i drugih katolika, a najviše od islama – Turaka i poturčenjaka. I nama je vera jezgro duhovnog identiteta kad god smo izloženi potčinjavanju i asimilaciji. Pravoslavlje je poslednja odbrana srpstva. Naša vera možda je manje religijska, a više osećaj i pravo slobode. Sloboda kao vrednost i potreba odvojila nas je od Bugara i Rumuna.” (strana 199)

31. avgust 1999.       
“… Niži vid primitivnosti i neumerenost jeste nepametnost – konstantna karaktera dobrog dela Srba i Srpkinja. Ona je izraz primitivnosti inteligencije i neprosvećenosti. Neosnovana samouverenost ima matricu u izraženoj socijalnoj i individualnoj inferiornosti. Ona se izražava stavom: ‘Ja mogu i smem što niko ne može i ne sme.'”  (strana 212)

4. decembar 1999.    
“Mi smo okupirani u Bosni i na Kosovu, i prognani iz Hrvatske. Mi smo u logoru ‘međunarodne zajednice’. Mi smo u sudnici sveta. Osuđeni smoda smo izvršili agresiju na Hrvatsku i Bosnu; da smo izvršili etnička čišćenja; da smo narod ratnih zločinaca. Za iste krivice su bili okrivljeni ni osuđeni Nemci; oni su te krivice počinili i te kazme zaslužili.”
“Svejedno, ‘međunarodna zajednica’ je oz svojih strateških ciljeva imala interesa da Srbiju prglasi agresorom. Ali u tom srpskom odbrambenom ratu, Srbi su počinili neoprostive greške i zločine: rušenje Vukovara, napad na Dubrovnik, bambardovanje Sarajeva. Na progone Hrvata i Muslimana odgovorili su progonima Muslimana, manje Hrvata iz Bosne.” (strana 226)

30. avgust 1999.       

“Zbio se u lancu istorijskih apsurda kojima se okončava 21. vek  još jedan američko-balkanski apsurd: najdemokratskija država na svetu uzima za glavnog saveznika u ovladavanju Balkanom i razbijanju Srbije – najprimitivniji, plemenski etnos, divlji i krvoločni arnautluk u
kome dvadeset šest hiljada ljudi čeka da bude ubijeno u krvnoj osveti. Taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana, uzima za saveznike Ameriku i Evropsku uniju u borbi protiv najedmokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda. Kakva demokratska misija hegemona svetskog progresa, kakva pobeda američke ideologije! Taj savez s Albanijom i varvarskim, razbojničkim bandama Hašima Tačija u borbi protiv Srbije, i Rusije, a potom i Evrope, odnosno Nemačke, predstavlja moralnu bedu, pravi slom američke demokratske civilizacije, ali i trijumf američkog imperijalizma –  osvajanje Kosova i ovladavanje Balkanom kao polaznom pozicijom za osvajanje Kavkaza, Rusije, ‘krvavog’ petroleja. Balkan ponovo kao u srednjem veku sa turskim prodorom u Evropu, sada s Amerikancima, modernim Osmanlijama, postaje Balkan ‘odskočna daska’ za osvajanje Evrope, odnosno dovođenja Evrope u totalnu zavisnost od Amerike – novog gospodara sveta”. (strana 211)

V

U trećem dijelu proširene krivične prijave pod neutralnim nazivom “Antisemitizam“ izložene su sudu javnosti Ćosićeve podvale s usporedbom sudbine Židova u Drugom svjetskom ratu i sudbine Srba s kraja 20. stoljeća, tog omiljenog i užasno uvredljivog konteksta kojeg do danas vole njegovati srpski šovinisti od Beograda do Banjaluke i posvuda. Pogledajte samo kako Ćosić diskvalificira one ugledne židovske intelektualce koji se nisu dali manipulirati ćosićevsko-miloševićevskom propagadnom „istinom“ o proteklim balkanskim ratovima…          
24.april 1999.

“Srbofobija je nova globalna ideologija mržnje. Mi, Srbi, novi smo semiti. U stvari  i smo metafora zločinačkog naroda. Jevreje, Turke, Nemce, Ruse, Engleze, Francuze, Holanđane, Špance, Portugalce, mrzeli su pojedini narodi, ili nekoliko naroda, oni potčinjeni ekploatisani,
poraženi u ratu.”(strana 65-66)

29. maj 1999.
Srbofobija u jevrejskoj intelektualnoj sferi pojava je koja ima internacionalni karakter. Nastala istovremeno sa evropskom srbofobijom u procesu razbijanja Jugoslavije kada srpsko nacionalno pitanje od svetskih sila nije priznato kao demokratsko pitanje. Pokušaj njegovog
rešavanja odbranom Jugoslavije od međunarodnih činilaca proglašeno je ‘zločinačkim udruživanjem s ciljem stvaranja Velike Srbije’ i predato u kompetenciju Haškog suda. Nije teško uočiti da se srbofobija sjedinjuje s rusofobijom. Neki, i ne malobrojni, jevrejski
intelektualci su srpski nacionalizam, čak i kad je on izrazito demokratskog i humanističkog sadržaja, poistovećivali sa nemačkim nacizmom. Učinio je to kupljen i lenj duh, onaj duh koji se instrumentalno ideologizuje u funkciju ‘organizovanog laganja’. Sa trona epohalne, nacističke, rasističke žrtve, izvestan deo intelektualnog jevrejstva osvojio je pravo na moralno-ideološku arbitražu u sadašnjem svetu, posebno u građanskim i nacionalnim
ratovima na jugoslovenskom tlu. Neki Jevreji, nastupajući kao ideolozi antiholokausta i antinacizma, postali su plaćeni, ‘lobirani’ srbofobi, kakvi su na promer Eli Vizel, Morton Abramovic, Kušner, Anri Levi i drugi. Ili (ima – p. a.) danas Jevreja koji za stravična stradanje i spaljivanja u kermatorijumima svoje rodbine i svojih sunarodnika naplaćuju postholokaustičku rentu izazivajući uzvratni antisemitizam. Ja prezirem antisemitizam, naročito religiozan; zato mi teško pada srbofobija profesionalizovanih Jevreja…”
“Nisam srećan što sam noćas ispisao ove rečenice posle današnje priče Voje Koraća o držanju i ‘humanizmu’ Elija Vizela i američkih Jevreja u ovom ratu protiv Srbije. Ipak je čudno: srpski narod je u poslednjim vekovima, osobito u njihovoj egzistencijalnoj  ugroženostiu doba
nacizma, bio narod kojin je u porobljenoj Evropi verovatno najviše dobra učinio Jevrejima, a neki su mu uzvratili mržnjom i služenjem njegovim neprijateljima. Da li se to dogodilo zato što smo im bili prijatelji i što smo im dobro činili? Verovatno.” (strana 135)

VI

U šesti odijel „proširene krivične prijave“, naslovljen „O Americi, Evropi, ljudskoj prednosti Hitlera i Musolinija u odnosu na Klintona, Širaka, Blera, Šredera, Solanu i Klarka … odnosu prema Srbima, svetska zavera protiv Srba i Srbije“ uvršteni su sljedeći Ćosićevi zapisi:

25. april 1999.          
“Hitler i Musolini, nacističke i fašističke vođe, u svom ratoborstvu izražavali su bes, žestinu, ogorčenje prema onima koje žele da pobede i unište. Klinton, Bler, Širak, Šreder, Solana i Klark, su racionalni i mirni, ravnodušni ili simulantski zabrinuti; često malko osmehnuti.
Oni su ironični i cinični. Oni su hladnokrvne i racionalne ubice. U ubijanje srpskog naroda  i rušenje svega što je u ovom stoleću sagradio, vođe Amerike i Evrope ne unose osećanja; oni su tehničari smrti.” (strana 68)

2. maj 1999.  
“Potpuno su odsekli Crnu Goru, opkoljavaju i Drugu armiju, kidaju veze sa Republikom Srpskom na putu za Višegrad. Klinton, Širak, Bler, Solana i ostali ‘demokratski’ razbojnici brane i potvrđuju kredibilitet NATO-a razmerama zločina nad srpskim narodom.” (strana75)
“Ubice rade i na praznike. Plaćene ubice. Oni su ograničeni samo dnevnicama i visinom plate. Savest im je mirna: ubijaju za ljudska prava ‘jadnih malih Albanaca’. (strana 76)

8. maj 1999.  
“…Sve je dopušteno ratnoj sili koja brani ‘jadne male Albance’ na Kosovu … zapadna civilizacija, čija je energija u profitu, stupila je u epohu nihilizma…”. (strana 86)

9. maj 1999.  
“Oko Đakovice kasetnim bombama Amerikanci i Evropljani tuku srpsku vojsku koja sprečava rulje Albanaca da iz Albanije provale u Metohiju…”. (strana 89)

11. maj 1999.

“Ovo je rat u kome ne ratujemo; u ovom ratu nas naši neprijatelji bezrizično i bez hrabrosti, tehnički, radno ubijaju i ruše sve što nam je vredno i za život i za postojanje. Takav rat, sem u Iraku i u Bosni protiv Srba, nikad u istoriji ratova nije vođen. U ovom ratu postoje samo ubice i žrtve.” (strana 95)


13. maj 1999.

“I Klinton je večeras u govoru američkim veteranima dugo govorio o Kosovu i srpskim zločinima nad Albancima: silovanjima, masakrima, masovnim ubistvima, bacanju u vatru živih ljudi… Klinton je citirao priče albanskih izbeglica, one najdrastičnije, neverovatne,
neuverljive, kao loš repertoar provincijskog lista, po brutalnosti koja se stilski poistovećuje sa kičom… Klintonov govor mržnje je ravan Hitlerovim govorima mržnje kada upućuje svoje armije u rat protiv naroda niže rase. Klinton tvrdi da se ti zločini vrše u ime Velike Srbije i da su motivisani potčinjavanjem i mržnjom prema susednim narodima, a ideolog te Velike i krvoločne Srbije je Slobodan Milošević, kome haški tužilac sprema optužbu Tribunala za ratnezločine na tlu bivše Jugoslavije. Koja je to sotona isfabulirala 20. vek srpskom narodu da ga od naroda osolobodioca proglasi narodom zločinjenja? A niko od svestkih moćnika koji komanduje NATO-m i kažnjava Srbiju najstrašnijim sankcijama i embargom – ne pominje
zločine Albanaca i njihov vekovni genocid nad Srbima.” (strana 99)

19. maj 1999.
“A ovo razaranje i ubijanje Srbije koje vrše Amerika i Evropska unija sa sramnim,zlotvorskim i buržujsko – profiterskim izgovorima, sa nacističkim nemoralom, kao da nema kraja…”. (strana 112)

20. maj 1999.
“Savo Rakočević mi depresivno javlja o vestima na američkoj televiziji, albanskim ,izbeglicama, prizorima za žaljenje ‘jadnih malihAlbanaca’ i mržnja prema ‘Srbima zlikovcima’ koji vrše etničko čišćenje…”. (strana 116)

28. maj 1999.
“Prvi razlog rata je osvajanje Kosova, ali i “…kukavička, zla priroda, nečoveštvo u karakteru Klintona, Madlin Olbrajt, Veslija Klarka, kapitalističko-finansijkog klana Amerike – nevidljive vlade. Ti zlikovci politiku shvataju samo kao korist i svoju pobedu za nove
koristi, a ta pobeda se u ovom svetu i vremenu može da postigne samo brutalnom silom i lažima; dakle, totalnim ratom. Zato su i stvorili NATO.A da bi moralno opravdali rat i ubijanje izmislili su Haški tribunal koji ‘pravno’ opravdava njihov rat imenujući ratne zločince
odgovorne za ‘etničko čišćenje’ i ‘zločine protiv čovečnosti’. Ništa nepravnije i nemoralnije nije smišljeno u novijoj istoriji sveta od Haškog tribunala. Glasnogovornik NATO-a, neka britanska bitanga, Džejmi Šej, izlajao se 16. maja 1999. u Briselu: ‘NATO je prijatelj
Tribunala’… ”
“…Tribunal je, dakle stvoren da sudi Srbima…Amerika hoće da satre Srbiju, zato što je Srbija jedina zemlja na Balkanu koja želi da bude slobodna i samostalna po svaku cenu.” (str. 132)

12. jun 1999. 

“Trupe NATO-a iz svih pravaca jutros su oprezno ušle na Kosovo. Sporo idu. Plaše se mina. Zahtevaju da ih vode srpski oficiri. Ti zaštitnici ljudskih prava i spasioci ‘jadnih malih Albanaca’, natovareni opremom, borbenog su stava i borilačkog kretanja, mnogi sa prstima na obaračima mašinskih pušaka. Prava strašila. Oni se sami sebe boje. Te mrkozelene i šarene uniforme, ta bezizražajna, tupa lica koja žvaću gume od nervoze i straha, ta plaćena američka i evropska čudovišta koja simuliraju rat i mir, kao u tehničko-tehnološkoj apokalipsi osvajaju
‘svetu srpsku zemlju’ za svoje štićenike Albance, za Republiku Kosovo, za Veliku Albaniju… Amerika i Evropa otimaju od Srbije Kosovo da bi stvorili najnecivilizovaniju i najvitalniju balkansku državu, koja će biti place d’armes islamskog fundamentalizma u njegovom pohodu na Evropu i Rusiju u narednim stolećima.” (strana 164)

10. avgust 1999         .
“Balkan se ne može evropeizovati dok se etnički i državno ne definiše. Američka i moderna evropska politička filozofija o multietničkim državama i društvima na Balkanu na prostorima Bosne i Kosova predstavlja nasilje i novi vid kolonizacije. Nema multietničke i multireligijske kulture. Kultura je kristalizacija istorodne materije i istorodne duhovnosti. Sasvim je drugo pitanje mirna i saradnička koegzistencija kultura. Multietnička kultura je samo supkultura – rokenrol muzika i industrijsko-tehnološka  kultura; ono što ne podleže specifikaciji; ono što nastaje iz materijalne sfere po tehničko- tehnološkim zahtevima.” (strana 207)

VII

Priznajem, u mladosti sam i sam bio zaveden Ćosićevim „realizmom“, njegovim patetičnim rekonstrukcijama teške sudbine srpskog naroda u sukobima s moćnijima od sebe, posebno u romanu „Vreme smrti“, koji mi je omogućavao – činilo mi se tada – razumijevanje i „srpske duše“ i „srpske sudbine“. To su ona vremena kada su mladi i neupućeni ljudi iz drugih yu etnija pomalo zavidjeli Srbima na njihovoj skoro pa besprekornoj  historiji sve do završetka Prvog svjetskog rata, kada su nam se sudbine ispreplele i kada su počeli  problemi druge vrste – problemi nerazumijevanja i neuvažavanja. Pokazat će se, naime, na užasno tragičan način kako se ne umijemo ophoditi jedni s drugima, jedni bi drugima nešto da namećemo i da njima vladamo  čim smo u većini, što nije samo srpski specifikum, ali se u obje propale Jugoslavije pokazao zlim usudom u prvom redu Srba. Istini za volju, i prije nego što je Dobrica Ćosić presvukao lažnu komunističku odoru  i obukao (pre)svlak prvoborca za nacionalnu stvar, upućenijima u povijesne zavrzlame i u književnu kritiku,  etiku i estetiku, postalo je jasno da se u Ćosićevom slučaju ne radi o „srpskom Balzacu“, kako smo naivno vjerovali u djetinjstvu, ni o srpskom Thomasu Mannu, a pogotovu ne o srpskom Guenteru Grassu. Svim pomenutim se Ćosić u sferi umjetnosti i etike i estetike, ne može približiti ni na puškomet…

U uvodu u prezentiranu „hrestomatiju zla“ već citirani beogradski prijatelj mi u mail poruci u svezi s Dobricom Ćosićem još reče da je  „mufljuz jedan neopevani, intelektualac s diplomom srednje poljoprivredne škole…“, pri čemu mu iz cijelog opusa izdvaja samo one “Korene”, koje mora, kako reče, da je od nekog ukrao! Sve drugo, čak i “Daleko je sunce”, svašta je, a posle “Vremena smrti” čisti pamflet, samo ne literatura, veli moj vrlo obrazovani i etični prijatelj kojemu ću ovdje izostaviti ime kako bi ga poštedio suđenja, jer notorni ultradesničari i u Srbiji i posvuda na Balkanu obožavaju sudove i suđenja ako unaprijed znaju da će biti presuđeno u njihovu korist. Uostalom, niz je besramnih presuda bilo u proteklom periodu u korist baš Dobrice Ćosića i njemu sličnih,  a protivu „Druge Srbije“ dakle onog ponaboljeg što se u Srbiji oformilo u borbi sa srpskim boljšo-fašizmom, koji je ovu veliku zemlju i kulturu unizio kao ništa drugo.

Čuvajući se, dakle, tzv. silajdžićevskog sindroma da predsjedniku Republike Srbije Borisu Tadiću javno dijelim packe i lekcije, prosto bi apelirao na čovjeka – koji je šarmirao sve mlade dame i starije gospođe koje su ga vidjele na Sajmu u Mostaru, koji je, povrh svega, nagrađen brojnim europskim nagradama za političku kulturu  – da se pokaže kako dolikuje i založi za funkcioniranje pravne države u Srbiji i u slučaju proširene „krivične prijave“ YUCOM-a i HOPS-a, protivu rasizma Dobrice Ćosića. Naravno, ne tako da se stavlja iznad institucija pravosuđa Republike Srbije, nego da omogući njihovo funkcioniraje sukladno zakonu. Takvo što za gospodina Tadića je i dodatno teško, skoro nemoguće demonstrirati u slučaja spora dvije ugledne nevladine organizacije protivu „čika Dobrice“, kako mu Boris Tadić tepa od malih nogu, jer je Dobrica, ma koliko bio „zlica“, bio i ostao kućni prijatelj njegova oca, akademika SANU Ljube Tadića. S druge strane, upravo ovakav predsjednički napor bi pomogao Borisu Tadiću da ga se i definitivno u Srbiji i u susjedstvu ozbiljno shvati i prihvati. On je, ipak, do sada povlačio poteze koji ga razlikuju od drugih aktera na političkoj sceni u Srbiji, ma koliko stoji i primjedba da je uvijek to radio tako da ne ugrozi sopstvenu vlast (slučaj Deklaracije o Srebrenici).  Tako bi, u krajnjem, konačno vratio predujam koji mu je u Europi dodijeljen putem raznih nagrada, u kojima je uvijek do sada pomalo bilo i zasluga pokojnog Zorana Đinđića. Iziđite, dakle, predsjedniče Tadiću iz Đinđićeve sjene i tako što ćete preskočiti sopstvenu sjenku i onemogućiti da se u Srbiji propovijedaju fašizam i rasizam pod plaštom umjetničkih sloboda, pa ako to činio i nestašni „čika Dobrica“. A ako takvo što i ne možete, ne milujte makar, zaboga, više svog „posilnog“ u Banjaluci, kako to primijeti Viktor Ivančić, tog bahatog skorojevića i silnika, nego ga ukorite ponekad  i tako da „smanji doživljaj“ i pokuša se vratiti pristojnom rječniku i razumnoj politici, kako bi svim ljudima u regiji, uključivo i Srbima u RS-u i u cijeloj BiH, bilo za zeru malo lakše i bolje!

 (Iz knjige „Europe Now – Europa sada ili nikada, DEPO/Kult B, Sarajevo, 2010., str. 323-341)

Mostar, 18. svibanj 2014.

Komentari

komentara