Toliko nas cene u svetu da nemamo cenu

slobodan_reljicMislim da je Srbija sve poštovanija. Ponosan sam na tu činjenicu. A kada dobijete ovakav tretman u SAD onda mislim da Srbija može računati na daleko bolju budućnost.

Aleksandar Vučić

Došlo je srpskih pet minuta. Svet pada ničice pred nama. Brisel se klanja, Vašington „daje tretman“, Moskva ćuti, Kinezi se prave da ne vide, a naši susedi, naš region, pozdravlja iako se jedu kao Mesec, od ljubomore. Nekako od XI veka, kako beleži istorija, šepamo. Tu smo, delamo, guramo se, nešto dobijemo nešto izgubimo; muvaju se tu Nemanjići – ali ne prepoznaju kad ih pozovu iz Rima u Evropsku uniju, nego udri u kapmanju protiv Unije; i tumaraj i lutaj od Istoka do nedraga. Car Dušan, eno… Ukaže nam se šansa, jak si, ali nemaš vladara koji prepoznaje „evropski put“. Njega privlači Bizant! Vodi Jelenu na Svetu Goru. Ni butika, ni pedikira, ni manikira, ni ženskih prava… Ne vredi. Kako bi taj Dušan mogao da promeni svest narodu kad ni svoju svest nije mogao da menja.

Onda banu Osmanlije, a mi se tu uhvatimo Crkve i Kosova, kneza Lazara, udarimo krvnički po kooperativnom liberalu Brankoviću Vuku, čoveku koji je držao do „stranih investicija“ za spas Srbije… Gde je tu pobednički mentalitet, to što se u Evropi traži?  Umesto da nam narod peva o „dobrim strancima“ i da se držimo „evropskog puta“, oni se prepustili slepim guslarima koji razvlače – pretkosovski, kosovski, pokosovski a nigde ekonomskog ciklusa, nigde smanjenja budžetskog deficita, nigde zakona protiv srpskih neradnika, nigde štednje za poštene zelenaše. Tako nama, onda, gorom jezdi Kraljeviću Marko, rasteruje Turke – tadašnji NATO – na buljuke. Već je tad pametan čovek mogao videti da će nas NATO morati bombardovati. To je takav strašan uticaj imalo da je i naš današnji premijer morao, iako je čoveku u dnu mozga sve bilo jasno, da ustane protiv NATO-disciplinovanja i menjanja naše pokvarene svesti. Ma čak je i Vuk Drašković, malo gubio jasan pogled. Zatucan narod i svoje najbolje sinove pokvari. Ali ne sve i ne do kraja. Oni najjači se podignu i kažu: Dosta! Promeniću Vam svest! Ali, trebalo je to dočekati. Koje sve staze i bogaze…

“Skup evroskeptika”

Posle, `ajd` Karađorđe, udri, udri, `ajde Miloš. I prema tim Turcima smo se ponašali necivilizovano. Umesto da smo lepo potpisali Briselski sporazum i pomogli im da vladaju još dvesta godina, taman da se naš premijer pripremi i preuzme stvar u svoje ruke, mi smo ugrožavali živote tih ljudi. Kao da su strane trupe nešto loše. Kako danas IPAP ne smeta ni Dačiću ni Vučiću, pa ni vojvodi Tomi. Nije nam se dalo. Sve smo činili nekako srpski, grubo – otimamo, umesto da dajemo; nema tu tog dostignuća širokogrudog naroda, koji će region  osvojiti „mekom silom“ – nek uzmu, ali mi smo tako sve jači. I kako da nas cene, u Stambolu na Bosforu, ili na lepom plavom Dunavu, ili u Večnom gradu, ili na Britanskom ostrvu. Jedino u Moskvi nas kao podrže. Eno danas su umuvali i spomenik ruskom caru usred grada. Mogli su se Rusi švercovati, jer nije tu bilo čoveka da im lepo kaže: “Srbija ne balansira između Istoka i Zapada, strateški cilj Srbije je ulazak u EU. To je veoma jasno”. I to je Moskva koristila vekovima. Niko nije mogao da se seti te sudbinske rečenice. Kakvo balansiranje, to je izmislio onaj nesrećeni Rastko. I posle se toga uhvatio Tito…

Napravimo mi, pred kraj XIX veka, kad i Nemci bogati, i državicu i vojsku i Univerzitet, ali sve sebično. Ne razumemo evropsku poruku aneksije BiH, nismo radi slobodnom tržištu pa moraju da nas leče Carinskom ratom, krenemo da ujedinjujemo narod, jer ne razumemo da ćemo jednom svi biti zajedno u Evropi; u tom će i Prvi svetski rat – ne uspemo da se dočepamo nekog Poglavlja za ubacivanje u Austro-Ugarsku Evropu, nego se uhvatili svojih svinja i hajduka; i šta da nam rade Nemci, koji kako nam objavi premijer, uvek najbolje znaju šta je za nas dobro – nego budu naterani da na nas bacaju vatru i čelik; to nam nikad ne bi oprostitili, dok naš Veliki Sin nije otovrio oči Angele Merkel… ali o tome ćemo kasnije.

“Na razgovorima sa gensenkom NATO pakta”

Potom pošto ne smedoše da sačekaju Nemce, nešto pokušaju Karađorđevići i Pašić, ali šta: nisu mogli da odu u prijateljsku posetu Albaniji, nego udri preko brda i dolova, gazi reke i kliži se na poledici niz klance. Kralju nisu mogli da obezbede bolji transport od volovske zaprege. Danas i naš ministar privrede, kome ne znaju ime ni u njegovoj zgradi, ima bolji prevoz. Koliko te cene, tako imaš. I umesto da tada uspostave prijateljske odnose s Albancima – na muci se poznaju junaci! –  uvedu nas u egdzodus, dramu; bez potrebe, naravno. Nisu znali osnovnu stvar, najveću tajnu „evropskog puta“: što je manje Srbije, to su Srbi sigurniji, poželjniji, cenjeniji. Čitav vek je, eto, i od tada trebalo da prođe da iz srpskog naroda izađe Čovek kome će Velika istina konačno postati jasna. I tada je nama krenulo.

“Jedna zvezda biće vaša”

Slabo šta o tome ima i u Kremanskom prorčanstvu. Imaju žuti – Kinezi li su, ima nekih atentata, tamo ovamo, ali evropskog puta slabo ima. I eto, kako da te neko ceni kad nemaš zakone za strane investitore i kad se ne držiš Puta (u EU) pa koliko god da košta. I što nas bude više koštao oni će više da nas cene. To je ta Vučićeva teorema nezadrživog srpskog napretka čiji će se rezultati videti – sledeće godine. I uvek sledeće godine! Hraniti narod, „na dođem ti“ a vladati njim da te po svetu cene. To će se izučavati na univerzitetima.

Jer, da jedan takav narod kao što su Srbi – o kojima se, kao što pokazasmo, dobra misao nije pojavila čitav milenijum – dovedeš do toga da ga cene, e to nema cenu. Ako sad i pomremo, imamo zašto. Iza nas će ostati elektronska mapa Beograda na vodi,  u Majkrosoftu će ostati trag da je i ta institucija imala čast da ugosti najvećeg sina našeg naroda i nesuđenog lidera našeg regiona, a kroz digitalnu vasionu će leteti slika kako naš premijer drži konferenciju za štampu ispred Bele kuće… Sam! Kome je to još uspelo? Putinu, kineskom predsedniku, Angeli Merkel? Nikome, nikad. Jer ko bi njih pustio da sami konferenišu. Samo smo mi toliko iznad, da nam je američki nacionalni interes važniji od – srpskog nacionalnog.  Jer Srbija je na evropskom putu toliko odlepila od tla da nema nacionalni interes. A oni nama, samo ako može, jedno Poglavlje. Bilo koje. Dajemo Gazivode za prvih 10 redova Poglavlja. Da se vidi da ne cepidlačimo.

Autor je predavač na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, bivši urednik nedeljnika NIN

Slobodan RELJIĆ/NoviPolis.rs

Komentari

komentara